Zelena iguana (Iguana iguana)

Za iguanu se slobodno moze reci da je najpopularniji kicni ljubimac medju reptilima. Izgledom podsecaju na male dinosauruse, rastom dostizu male rase pasa, inteligencija im je na visem nivou u odnosu na svoje srodnike, pa mnogi odlucuju da za svog kucnog ljubimaca odabere simpaticnog zelenog gustera. Iguanu treba nabaviti mladu, ali ne mladju od 3 meseca. Mlade iguane su plasljive, sto je sasvim razumljivo jer su u svom prirodnom stanistu delikates  na meniju mnogih predatora. Zato, kada se uzimaju iz terarijuma, nikako ih ne treba grabiti, vec im se prilazi pazljivo i polako. Iguana vrlo brzo uvidjaju da im covek nije neprijatelj i strah nestaje. Tada pocinje druzenje. Iguane razvijaju svoju licnost, pa ce karakter, pitomost i druzeljubivost zavisiti od domaceg vaspotanja.
zelena iguanaSTANISTE: Iguane naseljavaju predele od juznog Meksika, do Centralne i Juzne Amerike ukljucujuci i neka Karibiska ostrva. Zahvljujuci razvijenim noktima i dugackim prstima, vesti su penjaci i najveci deo svog zivota provode na granama drveca. Desava se da u svojim vratolomijama promase granu koju su ciljali i padnu sa visine od desetak metara, ali iguane se uvek docekaju na noge amortizujuci svoje padove. Vesti su plivaci i po nekoliko minuta mogu da izdrze pod vodom.
DIMENZIJE: Duzina odraslih iguana krece,se izmedju 1,5-2 m pri cemu oko ¾ njihove duzine otpada na rep. Zivotni vek im od 10-15 godina.
ISHRANA: Iguane su pretezno biljojedi. Hrane se povrcem, vocem, cvecem i ponekad insektima. Pravilna ishrana je od najveceg znacaja za opste zdrastveno stanje, kondiciju i zivotni vek iguane. Zato se treba pobrinuti da bude sto kvalitetnija i raznovrsnija. Pravilan odnos voca i povrca u globalnoj ishrani iguane trebalo bi da iznosi 1:6 u korist povrca, Od povrca se daje: blitva, zelje, zelena salata, kelj, brokoli, mladi crni luk i beli lik, praziluk, krastavci i cvekla, grasak, mlada boranija, kupus (malo), karfiol… Povrce i voce daje se u svezom stanju, jedino se zitarice, kukuruz i psenica prethono skuvaju. Izuzetno dobru hranu prestavljaju listovi i cvetovi maslacka i deteline i ako neka vrsta bilja preovladava u ishrani, onda bi to trebalo da bude upravo maslacak i detelina. Sva hrana pre nego sto je ponudjena, dobro se opere i isecka, jer iguana svoju hranu gutaju, ne mogu da je pregrizu. Ishrana  mladjih iguana, do 2-3 godine starosti, obuhvata i hranu zivotinjskog porekla, ali ne vise od 10% od celokupne ishrane. Najbolje je davati insekte (brasnene crve ili cvrcke), a kao zamenu se moze ponuditi sirova riba ili pilece-belo meso. Odrasle iguane se hrane samo hranom biljnog porekla. Raznovrsnost u ishrani, kakvu iguana ima u prirodi, ma koliko se mi trudili, ne mozemo obezbediti u terarjumskim uslovima, pa se hrana redovno mesa sa vitaminsko-mineralnim preparatima za iguanu.
TERARIJUM:  Iguane su veliki gusteri, te im treba obezbediti zivotni prostor srazmeran iguananjihovoj velicini, za mladu iguanu dovoljan je terarjum dimenzija 100x50x50cm (duzina x sirina x visina), a kasnije im treba izgraditi veci, po principu sto veci – to bolji. Ovim aktivnim gusterima visak prostora nikad  ne skodi. Odrasle iguane se dobro osecaju u terarijumu dimenzije 1,5 x 1 x 1,5. Mogu se drzati u paru, ili vise iguana zajedno, sto zahteva i vise prostora. Muzjaci su teritorijalni i ratoborni, cesto mogu naneti teske povrede jedan drugome. Najbolje je cuvati jednog muzjaka sa zenkom (zenkama) ili vise zenki zajedno. Terarijum je najbolje zagrejati reflektor lampama, jer u prirodi iguana lezi na granama drveca i sunca se, svetlost i toplota dolaze odozgo. Za vece terarijume potrebne su dve ili vise reflektor lampi. Odgovara im temperatura od 28 C do 34 C . Nocu se lampe gase i temperatura moze da padne najnize do 20 C. Pored reflektor lampi koristi se i UV neonske lampe. UV-lampe su neophodne za pravilno formiranje kostiju kod iguane. Ukoliko UV osvetljenje izostane ili zbog nepravilne ishrane iguana ne unosi dovoljno minerala (kalcijuma), kao obavezna posledica javlja se metabolicka bolest kostiju, fatalna po nju. Na terarjume je obavezan otvor za ventilaciju pokriven mrezom. Vec je receno da iguane u prirodi zive na drvecu, zato je i terarijum potrebno opremiti granama na kojima ce ona najcesce boraviti. Debljina grana koje se nalaze u terarijumu treba da je najmanje ista kao i debljina same iguane, da bi se ona na njima dobro osecala. Terarijum se ukrasava vestackim biljem, jer bi prirodno iguanu brzo pojela. Sem toga, postoje mnoge vrste kucnog cveca koje su otrovne, pa o tome treba voditi racuna i kada se iguana pusta da slobodno seta po stanu, jer ona cvece u saksiji vidi kao svoju hranu. Potrebana je i posuda za vodu. Iguane vole vodu i cesto ce uci u posudu da bi se okupale. Posuda treba da bude dovoljne velicine da u nju moze da stane cela iguana. Mnoge iguane nuzdu vrse iskljucivo u posudu sa vodom, sto prilicno olaksava posao oko ciscenja terarijuma. Neki vlasnici iguane ne poseduju terarijum, vec njihov ljubimac slobodno seta po stanu. U tom slucaju ne treba zaboraviti na osnovne uslove koji su joj potrebni za zivot. U jednom kutku stana mogu se postaviti grejaci ili reflektor lampe tako da joj izvori toplote budu uvek dostupni.

Posted in Reptili, Teraristika | Tagged , , , , , , , , , , , , | Leave a comment

Reptili (REPTILIA)

ISTORIJA GAJENJA:
Reptili pocinju da se gaje pocetkom 20-tog veka, zbog zelje za sto neobicnijim i egzoticnim kucnim ljubimcima. Bili su pre svega zastupljeni u cirkusu zbog svog neobicnog izgleda i radoznalosti izazvane kod ljudi. Covek je, na pocetku gajenja reptila u vestackim (kucnim uslovima), zivotinje uzimao direktno iz prirode, a pre 20 godina pocelo je vestacko odgaivanje u odgaivacnicama.
USLOVI TERARIJUMA:
Reptili su hladnokrvne zivotinje, za razliku od sisara ili ptica, tako da njihov metabolizam zavisi od spoljnetemperature. Reptili koji se gaje u teraristici uglavnom poticu iz tropskih krajeva, tako da im je potrebno obezbediti sto prirodnije uslove za zivot… Velicina terarijuma zavisi od vrste , starosne dobi, sve u svemu samog reptila. Jako je vazno da se terarijum uredjuje vestackim biljem, kao i granama, panjevima. Od posebnog znacaja je i zagrevanje terarijuma, koje se vrsi pomocu posebnih lampi, terarijumskih podnih grejaca. Za njih je veoma pozeljno posedovati lampu sa UV– zracenjem. Intezitet UV zraka , u zavisnosti od vrste reptile, treba da bude 3% ili 5%. UV zracenje, ovih zivotinjama, je potrebano zbog normalnog razvoja, rasta metabolizma D- vitamina. D-vitamin igra veoma vaznu ulogu u organizmu reptile zbog vezivanja Ca u kostima. Isto tako je vazna dobra podloga terarijuma, u te svrhe se uglavnom koristi sterilisani treset, pesak, kamenje, takodje zavisi od vrste reptila. Narocito treba obratiti paznju na VLAZNOST VAZDUHA !
ISHRANA:  ishrana je veoma raznovrsna, u zavisnosti od toga da li je reptil, biljojed ili mesojed. Biljojedima se ishrana bazira na vocu, povrcu i salatama. Dok kod mesojeda ishrana varira u zavisnosti od vrste reptila. Brasnasti crvi, beli pacovi, beli misevi, zohari, fobasi, pojedine vrste cvrcaka su omiljena hrana ovim egzoticnim zivotinjama.
ZASTUPLJENOST U PRIRODI:  Reptili su vrsta koja je zastupljena u skoro svim delovima sveta, relativno dobro prilagodljiva, osim na Severnom i Juznom polu. Sto znaci da im odgovara suptropska, mediteranska, tropska, pustinjska kao i umerana klima.
POGODNOST DRZANJA:  Ova vrsta je pogodna za drzanje sto zbog materijalnog prihoda sto zbog opustanja “OPUSTANJA” duse i licnog zadovoljstva. Mnogi ljudi gaje reptile u velikim odgaivacnicama radi prodaje, finansijskog prihoda. Popularne vrste koja se koriste u uzgoju su Zelena iguana ( iguana iguana), kukuruzni smuk ( Elaphe g. Guttata) i razne vrste gekona kao sto su Leopard gekon (Eublepahris macularis) i naravno mnoge druge…

Posted in Reptili, Sitne životinje | Tagged , , , , , | Leave a comment

Tigrasti BURMANSKI PITON (Python moliris bivattatus)

Opis vrste Burmanski, ili kako se kod nas naziva, Tigrasti pitom, omiljen je medju mnogim teraristima, jedna je od prvih vrsta zmija cuvanih u zatocenistvu. Za ovu zmiju su vezane mnoge legende, npr. da moze da poraste do 20 metara, savlada pet ljudi odjednom, proguta kravu ili konja… Ovo je preuvelicavanje i verovatno posledica one izreke “U strahu su velike oci”. Kao i ne znanja i mesanja ove vrste sa temperamentnim mrezastim pitonom (Python reticulates) koji je najveci od svih vrsta pitona (oko 10 metara). Tigrasti piton poseduje veoma atraktivne sare. Osnovna boja je zuckasta, sa velikim kestenjasto-braon mrljama koje se medjusobno dodiruju, a na svetlosti se cesto javlja plavicasti odbljesak koji izgleda fantasticno. Na glavi ima tamnu saru lucnog oblika i svetle pruge preko oba oka. Polne razlike su jako izrazene i vidljive. Muzjaci imaju nesto duzi rep, sto znaci da je zmijeanalni otvor dalje od vrha repa za razliku od zenke koja ima blizi. Takodje zatubast rep je karakteristican za zenku, dok kod muzjaka taj rep je spicastiji. Takozvane “mamuze” su uocljive kod muzjaka nego kod zenke. Velicina ovog pitona moze da dostigne i do 9 m. Mada su to retki primerci, nacesce velicina iznosi oko 6-7 m. Tezina takodje varira i iznosi od 70-90 kg. Burmanski piton zivi od 20-30 godina i nema hiberniciju. Zmije rastu citavog zivota, sto znaci da je velika zmija i stara. Pored Burmanskog pitoma postoje jos dve podvrste: Indijski piton (Python molurus molurus) i cejlonski piton (Python molurus pimbura). Sve tri podvrste su ugrozene i zakonom zasticene, jer je njihova brojnost znatno smanjuje zbog prekomernog lova radi koze, a za potrebe modne industrije. Takodje, dugo su intezivno lovljeni mladi primerci i izvozeni na Zapad, gde se cuvaju kao kucni ljubimci. Na srecu, pre dvadesetak godina  odgajivaci su, najpre u Americi, a kasnije i u Evropi, poceli da ih razmnozavaju u zatocenistvu. Takve jedinke, koje nisu videle prirodu, u kucnim uslovima postaju prave maze koje satima mogu lezati u krilu svog vlasnika, jer im prija temperatura ljudskog tela. Medjutim, tigrasti pitoni nisu hladni, kako se to obicno misli, jer se ove troske zmije cuvaju u zagrejanim terarijumima, a temperatura zmijskog tela je tek nesto visa od spoljne. Zmija pamti i prepoznaje svog vlasnika po mirisu. Njihova koza nije ljigava, bas naprotiv,  potpuno je suva, ali se presijava kao da je vlazna. Tigrasti pitoni zive na podrucju kisnih suma jugoistocne Azije, ukljucujici i Burmu, Tajland, Vijetnam, Juzna Kina i Indonezija. Stanista variraju od guste vegetacije na recnim obalama, do sumovitih planina. Jednako se dobro snalaze na tlu i na drvecu gde sa velikim strpljenjem cekaju svoj plen. Ova podvrsta spada u najvece Azijske tigraste pitone sa veoma snaznim i dugim misicavim telom. Odlicni su plivaci i vole da uzivaju u dugom kupanju u toplim rekama. Dan provode suncajuci se, a uglavnom su aktivni u sumrak. U prirodi se hrane razlicitim plenom, vodozemcima, gmizavcima, pticama i sisarima. Medjutim, kada je u pitanju velicina zrtve i ako je  ona u njegovoj blizini, on ne bira da se radi o nekom vecom kopitaru ili vecoj macki. Kada zapazi zrtvu, velikom brzinom je napada i snaznim stiskom svoga tela vrlo brzo je davi. U slucaju da se desi, da je promasi ili da se na neki nacin zrtva izvuce, on nikada nece juriti za zrtvom. Interesatno je za indijske pitome da oni mogu da progutaju veoma krupne zivotinje, sa velikim obimom veci nego sto je njihov maksimalan raspon otvorenih usta (cak 4-5 puta veci precnik). Ovu mogucnost gutanja velikog i krupnog plena, imaju zbog svojih karateristcnih zglobnih vilica koje su  slobodne. Kada udavi plen i kada pocne da ga guta, vrlo se tesko plen vraca nazan iz zdrela jer su mu zubi povijeni ka zdrelu i nedozvoljavaju vracanjeu nazad. To je jako vazno kada se svojim zdrelom i uz pomoc misicnih pokreta navlaci zadavljen plen, tada su zubi u fankciji zadrzavanja plena.

Posted in Teraristika | Tagged , , , , , , , , , , , | Leave a comment

Istorijat gajenja zmija

Zmije se gaje u zatocenistvu dug niz godina. Poznat je podatak da su jos srednjovekovni cirkusi posedovali zmije i pokazivali ih ljudima izazivajuci strah i divljenje, a i danas su njihovi neizbezni stanovnici. U dvadesetom veku zmije pocinju da se “useljavaju” i u nase domove. Ljudi su poceli da ih gaje u zatocenistvu zbog njihovog atraktivnog izgleda i zalje za sto neobicnijim kucnim ljubimcom. U ovom periodu teraristika pocinje da se naglo siri i razvija. Pre su mlade zivotinje bile hvatane, uzimane iz prirode, dok u danasnje vreme se tezi ka tome da se ova losa navika ljudi svede na minimum, zbog pretnje izumiranja nekih vrsta veoma atraktivnih u teraristici. Radi se na teme da svaka egzoticna zivotinja koja se nadje u slobodnoj prodaji bude uzgajana u odgajivacnicama, ako to odredjena vrsta odobrava. Posto se ne mogu raznmozavati sve vrste egzoticnih zivotinja u vestackim uslovima tj. u odgajivacnicama.

PITONI
Sistematika pitona:
Kingdom: Animalia
Phylum: Chordata
Subphylum: Vertebrata
Class: Reptili
Subclass: Lepidosauria
Suborder: Serpentes
Family: Boidae
Genus: Python
Potporodica Pythoninae se deli na 8 redova:
•    Aspidites
•    Anteresia
•    Apodora
•    Leiopython
•    Liasis
•    Morelia
•    Python (pravi pitom)
i ukupno 33 vrsta. Rodovi Morelio i Python imaju najveci broj vrsta, dok su rodovi Apodora, Bothrochilus i Leopython monotipicni.
Dve vrste pitona koje se najcesce javljaju u teraristici. To su: Python molurus bivittatus (Tigrasti ili Burmanski piton) i Python regius (Loptasti piton)

Posted in Teraristika | Tagged , , , , , , , | Leave a comment

Nemacka doga (1)

Najstariju sliku psa oblika doge daje nam ploca reljefa iz jednog  vavilonskog hrama segradjenog  u XII veka stare ere. Na grckom novcu iz 36. god. p.n.e. ugravirena je slika psa koji vrlo lici na danjasnu dogu. Ipak o njemu postoje precizni i nepobitni podaci nekoliko vekova kasnije 407. god. U Nemacku, Galiju i Spaniju poveli su stari aziski narodi alani, koji su sa sobom vodili neku krupnu vrstu mastifa. Narocito u Nemackoj su bili odusevljeni tim divnim zivotinjama sposobnim da pobedjuju u borbama sa medvedima i vukovima. Kada su nestali varvarski napadaci, ovi psi su selekcionisani ukrstanem sa irskim hrtovima. Tako su nastali veliki psi, vitki, okretni i lepi. Ne postoji ni jedna rasa cije je ime izazvano vise zbrke – nazivani su: danska doga, veliki danac, alano, ulmer doga, tiger doga, engleska doga i Bizmark-doga.
Poreklo – sedmoclani komitet sastavljen od ogajivaca i sudija doneo je odluku da se svi varijeteti objedine pod imenom “ nemacka doga”. U okviru izlozbe u Berlinu 1880. god. postavljen je prvi put standard doge koji je kasnije izmenjen.
Opsti izgled – Masivan pas u kome se sjedinjuju plemenitost i harmonicnost. Sa potpuno  proporcijalnim linijama i posebno izvajanom glavom, na posmatraca deluje kao plemenita statua. Visina kod muzjaka iznosi najmanje 80 cm, a kod zenke 72 cm u grebenu. Tezina je oko 60 kg.
nemacka dogaGlava: U harmoniji sa opstim izgledom, uska markantna, izrazajna, sa dobro razvijenim lukovima. Rastojanje od vrha nosa do jasno naglasenog stopa treba da je priblizno jednaka rastojanju od stopa do potiljka. Gornje linije njuske i lobanje treba da su paralelne. Od napred gledano, glava mora biti uska pri cemu je nosnik po mogucnosti sirok, a obrazi blago istaknuti.
Nosna pecurka: Vise siroka nego okrugla i sa velikim otvorima. Nosna pecurka i usne moraju biti crne, osim kod harlekin doge kod koje se tolerise i nepotpuna pigmetacija. Oci: Srednje velicine, okrugle, tamne sa zivahnim i mudrim izrazom. Kod plavih doga tolerisu se nesto svetlije, a kod harlekina i skroz svelte oci ili oci razlicitih boja.
Usi: Visoko usadjene, blago ukoso unapred postavljene, srednje velike, prednji rub prelaze na obraz. Kupirane usi velicinom i oblikom moraju odgovarati velicini glave, a napeto su uspravno nosene (kupiranje od 01.01.1993.god. nije obavezno, a danas je u EU i zabranjeno).
Vrat: Visoko postavljen, dug, suv muskulozan i zilav, bez razvijenih nabora koze ispod guse ili cak podgusnjaka. Od pasa prema glavi lako se suzava, lepo je povijen, sa dobro oblikovanim potiljkom.
Ledja: Kratka i napeta u prilicnoj ravnoj liniji blago padaju unazad.
Slabine: Blago zaobljene, siroke i misicave.
Sape: Siroke i veoma misicave.
Rep: Dopire do skocnog zgloba. Usadjen visoko i siroko, suzava se ka vrhu. U mirovanju nosen prirodno opusten. Nepoznat je cetkast rap.
Donja linija: Stomak je unazad dobro prikupljen i sa donjom linijom grudnog kosa pravi lepo zalucenu liniju.
Prednje noge: Nadlaktica treba da je jaka i muskulozna, lakatni zglob mora da lezi u ravni sa ramenim zglobom. Snazne podlaktice spustaju se gledano sa strane i spreda od lakatnog zgloba do sapa potpuno pravo. Dosaplje gledano spreda ide u pravoj liniji do sapa, a gledeno sa strane nesto unapred.
Zadnje noge: Butne su siroke i muskulozne, a podkolenice duge i jake. Pozeljan i dobar polozaj je kad kosti u zglobovima ne cine suvise tupe uglove jedna prema drugoj. Gledano od pozadi skocni zglobovi su sasvim pravi.
Sape: okruglaste, prsti su kratki, visoko ispupceni i zbijeni – macje sape. Nokti su kratki, i jaki i po mogucnosi tamni.
Hod: Opusten i lako gibajuci.
Dlaka: Vrlo kratka i gusta, ravno polegla, sjajna.
Boja: Nemacka doga se javlja u pet boja: crna, harlekin, plava, zuta i tigrasta.

Posted in Kinologija, Veliki psi | Tagged , , , , , , | Leave a comment

Labrador retriver (1)

Labrador retriver je jedan od nekoliko rasa retrivera. Jedna je od najpopularnijih rasa na svetu i najpopularniji u SAD i Velikoj Britaniji. Medju psima koji pomazu slepim i hendikepiranim osobama najbrojniju su labradori, kao i medju psima koji otkrivaju narkotike.
Preci danasnjeg labradora poticu na ostrvu Njufaundlend u Kanadi. Rasa je vremenom nastala od “vodenog psa svetog Dzona” (St. John’s Weter Dog), koji je takodje i predak rase koju zovemo “njufaundlender”. Smatra se da je “vodeni pas svetog Dzona” nastao ukrstanje “psa svetog Huberta” iz Francuske, radnih vodenih pasa iz Portugalije, starih evropskih rasa poentera i pasa koji su pripadali tamosnjim domorovcima.
Dakle  od “vodenog psa svetog Dzona” nastale su dve rase. Prva je njufaundlender, a druga su manji, kratkodlaki retriveri, koji su korisceni za izvlacenje ribarskih mreza iz vode, i koji su preci danasnjeg labrador retrivera.
Labrador retriverPreci labradora su ribarskim brodovima stigli u Englesku. Ovi psi su ubrzo postali zapazeni i cenjeni kao lovacki pas za vodu. Engleska aristokratija je pocela uzgoj ovih pasa za lov na patke na svojim imanjima. U XIX veku je nastao danasnji labrador retriver, a preci svih danasnjih labradora su dva psa po imenu Avon i Ned. Prvi priznati zuti labrador je Ben od Hajda (Ben of Hyde).
Sto se tice imena rase, postoje neke zabune o imenovanju ranih pasmina. Po nekima pasminu koju sada znamo kao labrador retriver izvorno je zvana < pas svetog  Dzona>  (St. John’s dog). Drugi izvori smatraju da su u pitanju dve razlicite rase. Treci smatraju da poreklo imena ima veze sa portugalskom ili spanskom raci za ruralne/poljoprivrede radnike (portugalski: labradores; spanski: lavradores).

Izgled
Labradori su relativno veliki, sa muzjacima obicno teskim 30- 40 kg (i do 50 kg.) i zenkama 25-35 kg. Medjutim, labradori koji teze i oko 45 kg. smatrani su za pse sa velikom manom po standardu Americkog Kinoloskog Kluba, i ako neki psi teze i znatno vise. Vecina karakteristika ove pasmine, izuzev boja, je rezultat uzgoja za stvaranje radnog retrivera.
Mozemo razlikovati Americki i Britanski tip. Danas oba ova tipa postoje u obe drzave. Medjutim, u Velikoj Britaniji labradori imaju tendenciju da budu uzgajani kao srednje veliki psi,nizi, jaci, siri, tezi (masivniji), malo mirnijeg temperamenta od pasa americkog tipa, koji su uzgajani da budi visi i laksi psi. Ova dva tipa su nezvanicna i nisu standardizovani. Ni jeda kinoloski savez zvanicno ne pravi razliku izmedju ova dva tipa, i kao standard koji su propisani od strane Americkog Kinoloskog Kluba favorizuju ameticki tip, i obrnuto.
Krupan, snazno gradjen i pomalo zdepast, labrador ima sredju dugacku lobanju, sa jasno Labrador izrazenim stopom,jakom vilicom, sirokim nosom i siroko otvorenim nozdrvama. Oci su mu srednje velicine, smedje ili boje lesnika, neznog i inteligentnog izraza. Usi su male i vise pored glave, blago zabacene unazad. Grudni kos je sirok i dubok. Noge su snazne, Rep je debeo u osnovi i stanjuje se prema vrhu. Bez resa je, prekriven kratkom dakom i zaobljen tako da podseca na vidrin rep. Nosi ga veselo, ali ga nikad ne savija iznad ledja. Dlaka je kratka, gusta i crsta, bez talasa i zastavica, ojacana, nepromocivom poddlaktom. Dlaka je uvek jednobojna, a moze biti crna, jetreno braon ili zuta u nijansama od  krem do zuto  ridje. Bela tacka na grudima je dozvoljena. Nepravilnosti u razvoju usta i  vilece, medjuprostor iznedju sekutica, nedostatak poddlake, bore na glavi, suvise velike ili suvise teske usi i rese, spadaju u mane.
Stenci svih boja  mogu se pojaviti u jednom leglu. Boja je odredjena prvenstveno od strane dva gena. Prvi gen (B lokus) odredjuju gustinu pigmentnih granula u krznu. Drugi (E lokus) odredjuje da li ce se pigment uopste proizvoditi. Ne postoji “srebrni” ili “zlatni” labrador. To su pogresni nazivi za zutog labradora.
Zuti labradori obicno ima zut nos, koji dosta cesto sa vremenom prelazi u ruzicast. Ova pojava se naziva “snezni nos” ili “zimski nos” i moze da bude sezonski ili za stalno.
Razlike u fizickoj gradji izmedju pasa proistekla su kao rezultat specijalizovanog uzgoja. Selekcija za pse koji ce se koristiti za lov uzimana je u prvi plan radne sposobnosti pasa, za razliku od pasa koji se koriste za sport i izlozbe, koji su selekcionisani na osnovu sudijskih ocena u izlozbenom ringu. Prvi su, kako je na pocetku spomenuto, poznati kao “americki” tip, a drugi kao ‘engleski”. Vodi se debata koja za temu ima zvanicno razdvajanje ova dva tipa kao dve razlicite rase.

Posted in Kinologija, Srednji psi, Veliki psi | Tagged , , , , , , , , , , , , , , | Leave a comment

Argetinska doga

Argentinska doga ili doga argentino je rasa koja potice iz Argentine. «Stvorio» ju je dr. Antonio Nores Martinez i njegovi potomci, a dobijena je ukrstanjem desetak vrsta pasa, izmedju ostalih poenter, engleski buldozi, bokseri, harlekini, bordoske doge, spanske doga, irski vuciji hrt i pirinejski mastif.
Kordobski borac – krvana formula.
Poenter – ostro culo mirisa koje je od velike vaznosti za lov.
Bokser – zivahnost i otmenost.
Nemacka doga – velicina.
Bul Terijer – hrabrost-neustrasivost.
Bulldog – siroke grudi-smelost.
Irski vuciji hrt – istinkt za lov na divljac.
Bordoska doga – snazna vilica.
Pirinejski mastif – belo krzno.
Spanski mastif – moc i snaga.

Nakom svakog ukrstanja sa odredjenom rasom, pas koji je nastao posle tog ukrstanja, ponovo je paren sa kordobskim borcm. Tako da je u genetskom sklopu argentiskog psa oko 60% osobina kordobskog borca. Naravno, nije se odustajalo od namere da se stvori snazan i izdrzljiv lovacki pas, tako da su u uzgoju bili ukljuceni samo najsnazniji i najhrabriji primerci sposobni da se posle duge hajke upuste u borbu sa divljaci. Cilj je bio ostvaren. Argentiski pas je olicenje uspesnog lovca. Stvorena je prvenstveno za lov na divlje svinje i pume ali i za potrebe carine, vojske i policije.
U lovu ima posebno opasnu tehniku ugruza – grize od ispod. Izled joj je zapravo zastrasujuci (mnogi je iz neznanja svrtavaju u potencijalno opasne pse), a jos nije zabelezen nijedan slucaj napada na coveka. Iz izgleda tog pas jasno je da mu je medju precima bila i nemacka doga. Usi mu stoje uspravno, rep mu je dug i snazan. Ledja su im misicava, a dlaka vrlo kratka.

Opsti izgled
Pozeljne proporcije bez gigantskih dimenzija. Pojava skladna i snazna zahvljujuci jakim misicama, koji se oslikavaju pod crstom i elasticnom kozom pripijenom uz telo i ne bas mlitavim potkoznim tkivom. Koraca mirno ali sigurno, pokazuje svoju intelegenciju i pouzdanost, a svojim pokretima otkriva svoj prirodni i postojano veseli karakter.
Visina i tezina: kod ovih parametra, treba naglasiti da je kod argentinsih doga najvaznija proporcijalnost.
Visina u grudima:
-    muzjak: 62 – 68 cm
-    zenka: 60-65 cm
Tezina:
-    muzjaci: 45- 60 kg.
-    zenka: 38—45 kg.
Diskvalifikacione mane: svetlo plave oci ili oci razlicitih boja, nemost, fleke na dlaci, beo ili jako beo flekav nos, pregriz ili podgriz,  jako viseca usta, hrtovska glava, duge nekupirane usi, visina ispod 60 cm, vise od jedne fleke na glavi i svaka fizicka disproporcija. Jedan nozni prst koji je odstojeci je mana ali on ne vodi diskvalifikaciji.
Temperamenat: veseo i otvoren, pokoran i naklonjen, ne trazi preteranu paznju, uvek je svestan svoje snage. Agresivnost je obelezje koje ne sme posedovati, a koja se mora strogo kontrolisati i ne poticati. Njegov nadmeni stav neprestano ga primorava da se bori za teritoriju sa pripadnicima istog pola, sta je za muzjake tipicno ponasenje. U slucaju sraza muzjaka ove rase s muzjakom druge pasmine, nikada prvi ne napadaju.
Kao lovac,on je pametan, neustrasiv, miran i hrabar. Argentinska doga se po pravilu dobro slaze s decom bez obzira sto nekada deluju zestoko.
Kontakt sa mackama i drugim kucnim zivotinjama nije nemoguc, ali se ne preporucuje drzati ih zajedno. Ne sme se zaboraviti da je argetinska doga potencijalni lovacki pas i da je macka ili ovca pontecijalna lovina. Treba ga nagraditi kada nesto ucini dobro, a kaznjaveti samo podizanjem glasa. Suvise strogi odgoj uz zatvaranje u boksve probudilo bi agresivne predispozicije ovog psa.

Posted in Kinologija, Veliki psi | Tagged , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , | Leave a comment

Psihologija haskija

Odgajaju se zbog svoje volje, snage, brzine i izdrzljivosti. Za zapreznog psa je zalja za radom od presudne vaznosti, a kao psi koji su stalno u kontaktu sa ljudima, ne smeju pokazivati znake agresivnosti. Aljaski haski su veoma  popularni ljubimci na Aljasci, gde ih je lako nabaviti od profesijalnih mašera. Stenci za koje se proceni da nece biti vrsni trkaci se odstranjuju iz legla, a obicno ih prihvataju ljudi dobre volje koji ce im svakako doneti radost i uzivanje. Stariji psi koji su zavrsili svoju trkacku karijeru su odlicno drustvo svakome ko ima mogucnosti i volje da ih redovno istrcava, a bivsi trkaci-penzioneri su obicno i veoma zivahni i lepo vaspitani, ali i nesto manje energicni, u odnosu na svoje mladje “kolege”. haskiMladi alaskani su takodje dobri  ljubimci ako im se obezbedi adekvatan prostor za igru i trcanje, ali njihova velika potreba za trcanjem i aktivnoscu cini ih veoma losim izborom za stanovnike urbanih naselja. Ako se veci broja alaskana drzi na jednom posedu, mogu biti vema bucni. Stalno zavijajuci ili lajuci jedni na druge, i sve druge pse koji se nadju u blizini, sto nije nikako prijatno ako se nalaze u  gusto naseljenom komsiluku, a dodatni problemi nastaju ako i komsije cuvaju pse. Ipak uz malo napora mogu se nauciti da ne preve galamu. Jos jedna njihova specijalnost je-kopanje. Prokopace tunel kako bi pobegli iz ogradjenog prostora, ili kako bi se dali u poteru  za nekom sitnom zivotinjom. Alaskani su veoma losi psi cuvari. Tokom prolecnog linjanja zbacaju gomilu dlaka, i vema su aktivni. Haski kome je dosadno ce cesto trcati u krug i divljati po dvoristu. Ako se ostave sami u kuci na duze vreme, cesto ce iz ciste dosade napraviti neverovatan lom. Takodje uzivaju u lovu sirnih zivotinja, sto moze biti problem ako se u podrumu, ili nekom zidu krije mis, jer ce haski uporno kopati ne bi li ulovio “uljeza”. Na sta ce ubrzo liciti zidovi mozete zamisliti… Kada su upregnuti u saonice tako vezni moraju stajati u mestu neko vreme, verovatno ce poceti da grizu kanape od nestrpljenja. Na Aljasci cesto zimi stradaju od losova, koji izgadneli ne prezju od ulaska u ljudska naselja u potrazi za hranom. Nosen svojim (dalekim) vucijim instiktima, haski se nece povuci pred ovakvim susretom, a razljuceni los ritajuci se lako moze sutnuti odjednom i po par pasa, nanoseci im pritom ozbiljne povrede. Iskusni profesionalni vozaci zaprega svoja imanja ogradjuju jakim i visokim ogradama, kako bi sprecili losove da naprave pustos.

Posted in Srednji psi | Tagged , , , , , , , , | Leave a comment

Standard aljaskog haskija

Aljaski malamut je pas snazne gradje, dobro razvijenog grudnog kosa, jakog i kompaktnog tela. Krsta nisu oskudna. Pokrovna dlaka gusta, ostra, dovoljno gusta da obezbedi zastitu gustoj i vunastoj podlaci. Duga je 2,5-5 cm, kada je pas dobro odlakan. Malamut je  uravnotezen u nastupu i to drzanje ukazuje na  akivnost, obazrivost i radoznalost. Glava je velika, usi klinaste i uspravne, naculjene kada je pas pozoran. Njuska je masivna i blago se smanjuje u debljini od korena do nosne pecurke, nije ni siljasta ni duga, ali ni suvise zarubljena. U akciji stav malamuta je ponosan, glava pravo  napred usmerena, a oci prodorne. Obelezja sa lica stvaraju karakteristicnu crtu. Sastoji se od “kape” koja pokriva glavu, i “maske” koja je obicno belosivkasta boje i koja pokriva ostali deo lica. Kombinacije maski nisu retke. Rep je zakicen perjanicom i nosen na ledjima, ne kao rep lisice, ni kao uvojak, vec bas kao lelujava perjanica.                                                                                                                                                                                                                                                                         Malamuti su razlicitih boja, ali obicno vucje sivi ili crno beli. Sape su kao reketi (hodaljke za sneg)  zbijene i guste, sa debelim jastucicima i igledaju zatvoreno i kompaktno. Prednji udovi su pravi, sa jakim skeletom. Zadnji udovi su veliki i snazni, umereno uglovanih skocnih zglobova i bez kravljih stavova. Ledja su ravna, blago nagnuta od grebena ka bedrima. Krsta ne treba da budu kruta i meka pa da ometaju kretanje koje treba da bude lako i neusiljeno. Telo i izraz odaju izdrzljivost i inteligenciju. Malamut, po svom drzanju ima izgled vuka, ali je izraz blag i svedoci o neznoj prirodi.
TEMPERAMENAT – Alaski malamut je nezan pas, prijateljski raspolozen i vrlo privrzen ljudima. On je odan i pozrtvovan drug, razdragan kada ga pozovete, ali upecatljivo dostojanstven u zrelim godinama.
GLAVA – Treba da pokaze visok stepen intelegencije.Velika je i snazna, u poredjenju sa drugim rasama “prirodna” ali treba da bude proporcijalna telu, tako da pas ne izgleda trapavo i grubo.
LOBANJA – Treba da je siroka izmedju usiju i da se postepeno suzava ka ocima. Umereno je zaobljena izmedju usiju, poravnjava se prema obrazima, koji treba da su osrednje ravni. Trebalo bi da postoji blaga brazda izmedju ociju. Gornja linija lobanje i donja, linija njuske, su paralelne i spojene blagom kosinom – stopom.
NjUSKA – Treba da je snazna i masivna u odnosu na lobanju. Blago se smanjuje i suzava ka nosnoj pecurki. Usne su prilezuce. Nosna pecurka je crna. Gornja i donja vilica su velike da bi nosile snazne zube. Zubalo je makazasto i nikada ne sme da bude predgrizac ili podgrizac.
OCI – Bademaste, boja kestena, odredjene velicine za svoj oblik, iskosene. Pozeljno je da su sto tamnije.
USI – Srednje velicine, male u odnosu na lobanju. Gornja polovina je trouglastog oblika sa blago zaobljenim vrhom. Dovoljno su udaljene i smestene na spoljnoj ivici zadnjeg dela lobanje. Nizi deo uha spaja se sa lobanjom u nivou spoljnog ugla oka, pa se cini kao da se krajna tacka uha udaljava od lobanje. Uspravne usi su usmerene blago ka napred. Visoko usadjene usi su mana.
VRAT  -  Snazan i lepo gradjen.
TELO  -  Grudni kos treba da je snazan i dubok, trup snazan i zbijen, ali krsta ne treba da budu kratka. Ledja ravna, blago nagnita ka bedrima. Krsta su misicava, ali ne kratka da ometaju lako i ritmicko kretanje koje je uslovljeno snaznim posticajem zadnjeg dela. Suvise duga krsta koja savijaju ledja su mana. Nema prekoracenja tezine.
NOGE – Lopatice treba da su usmereno iskosene. Prednje noge su misicave, sa snaznim kostima. Podlaktice su uspravne do dosaplja koji su crsta i skoro vertikalna, gledano iz profila. Sape treba da su kratke i zbijene, prsti zbijeni u obliku luka, jastucici debeli i otporni, nokti kratki i jaki. Mora da postoji zastitna dlaka izmedju prstiju. Zadnje noge treba da su velike i bedra izrazito misicava. Skocni zglob je umereno uglovan, koleni zglob veliki i snazan. Gledano od pozadi zadnje noge su prave, a u akciji treba da su potpuno u liniji sa polozajem prednjih. Noge malamuta treba da svedoce o opstoj snazi i izvarednoj snazi potiska. Svi znaci nesavrsenosti nogu i sapa u stanju mirovanja ili akcije treba da se smatraju kao ozbiljna mana. Peti prst na zadnjim nogama su mana i treba ih odstraniri.
REP – Srednje usadjen i sledi liniju kicme, bogat krznom i nosen na ledjima kada pas ne radi. Ne oblikuje prsten koji lezi na ledjima i nije snabdeven kratkom dlakom ni nosen kao lisicija cetka vec kao lelujava perjanica.
DLAKA – Pokrovna dlaka malamuta treba da je ostra, uspravna i gusta oko vrata. Njena duzina je promenjiva, kao i duzina podlake. Uopsteno, dlaka je umereno kratka sa strane tela i u sredini, a povecava se oko plecke i na vratu, duzinom ledja i na sapima kao i na zavesicama i perjanici. Dlaka je mnogo kraca i redja leti, za vreme linjanja.
BOJA – Uobicajene boje krecu se od svetlo sive do crne sa prelaznim nijansama. Dlaka je uvek bela na donjim delovima trupa, delovima nogu i delovima koji obrazuju masku. Oznake treba da su u obliku kape ili maske na licu. Beline na celu, ogrlici i oko ociju su dozvoljene, ali jedna boja isprekidana na telu ili kao mrlja ili fleka od blata je za odbacivanje. Treba raditi na selekciji izmedju ujednacene boje i mrlja. Jedina jedinstvena boja koja se javlja kod svih malamuta je sasvim bela.
VELICINA – Postoji prirodna lepeza velicina u rasi. Psi koji se traze za rad su: 63,5 cm / 38 kg – za muzjake i 58 cm / 34 kg – za zenke. Pa ipak, razmatranje velicine ne treba da je vazno za tip i proporcije koji diraju u funciju lipatica, grudnog kosa, sapa, pokreta. Ako se smatra da su psi jednaki u tipu, proporcijama i funciji, pobedice onaj pas koji najpribliznije odgovara trzenoj velicini. Prilikom ocenjivanja malamuti njihova funcija vucnih pasa za teske tovare treba da ima prioritet nad svim ostalim. Sudija treba da predstavi duh koji je ovoj rasi svojstven, duh vucnih pasa koji vuku teske terete, sto za posledicu ima da su to psi snazne gradje, sazdani od snage sa nogama bez mana, dobrim sapama, razvijeno dubokog grudnog kosa, sa snaznim plecima, pravilnog kretanja i ostalog neophodnog za efikasno izvrsenje svog zadatka. Oni nisu psi za odmeravanje brzine u takmicenju sa manjim nordijkim rasama. Malamuti su vucni psi za teske terete i konkurentni su kada je u pitanju snaga i izdrzljivost i sve karakteristike jednake, ukljucujuci i temperament koji, ako ovome smeta, treba smatrati ozbiljnom manom. Na osnovu i izlozene upotrebe mane bi bile: prelomljene sape, svi znaci slabosti nogu, defektna dosaplja, strme plecke, losa uglovanost, ukrucenost ili neuskledjen hod, nerazvijeni grudni kos, tesko telo ili slab skelet, osrednje opste proporcije i sl.
ELIMINACIONA MANA: Plave oci.

Posted in Kinologija, Srednji psi | Tagged , , , , , , , , , , , | Leave a comment

Opsi izgled aljaskog haskija

Aljaski haski je prakticno pas mesanac kod koga geni predaka, nordijskih pasa haski tipa kao sto su sibirski haski ili tradicionalni seoski pas Aljaske, imaju dominatnu ulogu. Mnoge rase su doprinele danasnjem izgledu alaskana, pocev od vuka, preko raznih lovnih paa i hrtova, do dobermana, vucjaka, sto sve kao posledica ima veliku raznolikost u izgledu pasa ove “rase”. Psi koji se obicno koriste za trke su umerene velicine, prosecno teze oko 21-23 kg (46-50 finti) muzjaci, a zenke se kecu oko 17-19 kg (38-42 funti). Po grdji su slicni sibirskom haskiju, s tim sto su alaskani visi, duzih nogu, sa vise izrazenim uglovanoscu udova. Boja i oznake su nesto na sta vozaci zaprega obracaju najvise paznje, a inace alaskanisibirski haski mogu biti bilo koje boje ili sare, tako im i oci mogu biti raznobojne, a najcesce su svetlo plave. Dlaka je kratka do srednje duga, nikada previse duga, i obicno manja, gusta nego li krzno cistokrvnih nordijskih rasa. Krzno je prilagodjeno potrebi za  oslobadjanje toplote i hladjenjem tela tokom trka. Pri veoma hladim uslovima, alaskanima se obicno montira “puna oprema”, tj. zastitni kaputici za telo i stomak, koji ih greju. Pojedinim psima su za prelazak duzih i tezih deonica potrebne i “psece cizmice”, koji stite od povreda. Dakle, fizicka cvrstina i prirodna otpornost na teske klimacke uslove, koji su urodjeni nordijskim rasama poput sibirskog haskija, ili eskimskog psa, a koji takodje imaju svoga udela u genetici aljaskog haskija, ovde su podredjeni zarad funkcionalosti i svrsishodnosti rase. Alaskanima nedostaje toplina gustog krzna i cvrstina koju poseduju sibirski haskiji, pa cesto iziskuju dodatnu paznju prilikom prelaska staze. Za uzvrat, njihove trkacke sposobnosti nemaju konkurenciju.

Posted in Kinologija, Srednji psi | Tagged , , , , , , , , | 1 Comment